Pa vidite, protiv naroda se ne može štrajkovati, ali se može štrajkovati protiv neznanja. Jer,  ja sam mislio da je u pitanju  inat,  ali vidim da je uz inat prisutno i veliko neznanje.

 

Ne bih ga odvajao, jer ima i jednog  i drugog. Kada kažem inat,  pogledajte samo šta se od Budve napravilo: „E kad može ovaj i ja ću to  napraviti“  kažu oni koji  su  zadnjih godina gradili u Budvi. Znači došli smo do toga da nam je Budva jedna ogromna spavaonica. To je taj inat i neplan.  A neznanje je kada upropaštavamo ono što treba da pojedemo. Znači,  mi ovo što pravimo ovdje, ne držimo u „frižider“ nego smo ga „izložili suncu“ da ga što prije upropastimo. To je isto kao kada bih ja uzeo sad  50 kg ribe ili mesa i stavio ga na sunce i poslije ga bacio. Plašim se da ćemo i mi jednog dana doći do stadijuma kada ćemo jednostavno „pojesti“ sami sebe. 

 

Lijek protiv takvog stanja je po meni prvo u izgradnji hotela, ali ne hotela Condo ili Apart ili ne znam kako se sada zovu,  koji su svi u svrhu (neka me izvinu kolege) po meni nekog izbjegavanja obaveza, dažbina opštinskih ili republičkih, a u suštini nemamo ništa  a pričamo o turističkoj destinaciji. Turistička destinacija se broji prvo po hotelskim kapacitetima,  pa onda po prirodnim ljepotama, plažama, planinama i ostalom. 

 

Sad ću vam reći. Mi sve imamo ali nemamo osnovno. Nemamo hotele. Taj nedostatak hotela je napravio ovu „kulturu“  u kojoj se mi sada nalazimo. Kultura ulične prodaje, kultura da se i sveske za školu kupuju na ulici, kultura da se i garderoba i hrana kupuju na ulici. Znači, sve smo iznijeli na ulicu. A kultura je tu blizu. Ne treba daleko poći,  tu do Dubrovnika ili malo po Dalmaciji pa vidjeti šta je kultura. Kultura je i kada ono smeće iz auta ne bacimo pored puta,  ili kada očistimo pred kućom bilo parking, balkon ili prilaz kući – to je isto kultura. Nije kultura samo prisustvovati događajima teatra ili  raznim operama i operetama jer,  kultura je sastavni dio življenja. 

 

Slučajno sam prije dvije godine vidio (jer televiziju gledam nažalost ili na dobro samo zimi, jer nemam vremena) jedan dio u okruženju, neću navoditi ni državu ni ime da ne bih nekoga reklamirao ili antireklamirao, ali je vrlo interesantno pitanje. Trebali su da naprave jedan ogroman hotel u jednoj uvali. Onda je jedan od ministara vrlo pametno razmišljao: „Gospodo, a ko će da radi u tom hotelu? Znate li vi ako mi napravimo tu grdosiju na tom mjestu, mi nemamo radnike za to. Znači, radnici moraju da dolaze sa strane. Ti radnici sa strane će da potpuno  promijene kulturu toga mjesta“. Nažalost, to se dešavalo i u onom starom sistemu izgradnjom  fabrika i po Podgorici i po sjeveru i na Cetinju i po primorju. Tu su se izmiješale razne kulture a mjesta gdje su dolazili nijesu bila dovoljno spremna da nametnu svoju kulturu, nego  su oni  bili „agresivniji“ i nametnuli su njihove neke kulture koje su nama,  recimo ovdje na primorju strane. Vidite Budva koliko ima ovih smještajnih jedinica da ih tako nazovem, a malo barki. Ja ne računam ove velike jahte. To je mali broj, ali koliko je novih stanovnika u Budvu došlo da se možda od svih tih stanovnika jedan ili dva odsto posvetilo moru. Kad kažem posvetilo moru, mislim da izađe malo barkom na ribanje, da osjeti miris mora, da osjeti život gdje je došao da boravi, on i vjerovatno njegova pokoljenja. 

Brijeg od Budve

 

Kada se renovirao bedem poslije zemljotresa, stari dio Budve - stari grad, za mene je Budva samo stari grad,  ovo ovamo ja ne znam što je,  da vam pravo kažem. Ili za mene je Budva kada pogledam sa ovog mjesta stari grad, ako stavim palac na ovaj kampanjul može se vidjeti da Budva nije Budva. Znači, to su neke tradicije koje mi moramo da sačuvamo ovdje. Moramo i zbog nas i zbog budućih pokoljenja. I onda,  šta se događa? Događaju se vrlo interesantne stvari da svi ovo nazivamo Budvom a gledamo kako Budvu da upropastimo. Jer, stari grad je postao jedan veliki butik ili ne znam kako bih ga nazvao – kafić ili...? Posjekli smo palme od hotela „Mogren“ ja mislim da su preživjele svega dvije - tri. Onaj drvored palmi je bio skroz do „Brijega od Budve“ ili  „Ričardove glave“ kao što je ovi sad zovu. Ričard je bio na nju kao što je ne znam ko, ali  to sad nije važno. 

 

Brijeg od Budve - jeste. Pa tamo je bio ranije jedan zidić ispred, pa  onda dođe pijesak s Mogrena i jugo ga oblikuje i napravi prelijepu plažu iza tog zidića zimi pa ga pred sezonu  jugo  vrati na Mogren ponovo. To je isto kao da  priroda uzme i ispere taj pijesak i vrati ga onamo đe treba da bude. Nažalost sve se to promijenilo. Možda i ja što sam stariji pa malo sam počeo da zanovijetam ali nekako mi se čini da bi ipak trebali i moramo, jer je krajnje vrijeme,  da se posvetimo starom gradu i okruženju starog grada. Ne može me niko ubijediti da oko starog grada moraju da niču ovakvi neboderi i oblakoderi.  A druga stvar, ja bih želio da mi i jedan od tih investitora kaže u ovom trenutku ekonomsku opravdanost toga što se radi u Budvi. Ja je ne vidim. Jer znamo i sami koliko je u Budvi praznih zgrada. Ja sam se vezao za Budvu pošto sam iz Budve, ali  na žalost ima tih primjera duž čitavog primorja i jednim dijelom i u unutrašnjosti. 

 

 

 

Prvo, hvala vam za ovoliko komplimenata, odavno ih ovako nijesam dobio a pogotovu kad dolaze od tako šarmantne dame. Moji roditelji su  nas maltene natjerali da otvorimo nešto, jer smo sticajem okolnosti tu imali kuću. To je u početku bio mali biznis, mali restoran koji je imao dušu. Šta se kasnije događa? Poslije zemljotresa,  Budva doživljava ovo čudo koje se i dalje nastavlja. Prvo „čudo“ su privremeni objekti, jer znamo da su privremeni objekti ne samo na primorju nego i šire u Crnoj Gori bili nužno zlo,  jer je dosta familija ostalo bez  porodičnog malog biznisa i dozvoljeno im je bilo da prave neke tezge i nešto da bi preživjeli, nažalost, to se i dalje nastavlja. Da se vratim na moj ili naš familijarni restoran. Kako sam se razvijao ja i moja porodica tako je i on rastao, ali mislim da sam uspio da zadržim onaj nivo,  prvo usluge i gostoprimstva da se gost osjeća onako kako mu dolikuje i kako želi da se osjeća u jednom porodičnom malom biznisu koji je, ne može me niko ubijediti da on nije perspektiva razvoja  naše Crne Gore. Bilo kog biznisa da se tiče.

 

Kao i svuda u Crnoj Gori dominantni su  gosti sa ruskog tržišta, nažalost sa ukrajinskog ove godine mnogo manje, ali počeli su sa veliko hvala da se vraćaju i gosti sa zapada. Ali, ima jedno ogromno „ali“ kojeg se svako boji da kaže, ja ću ga slobodno reći. Ne daj Bože da su nam zapadni turisti u ovim uslovima ovdje sada, više bi platili odštete nego što bismo zaradili. Kada kažem odštete mislim i za buku, za smeće, za neljubaznost, za prodavanje svega i svačega po ulicama... To jednostavno jedno turističko tržište gdje je gost došao da se odmori i da skupi energiju da bi se vratio kući da nastavi posao, ne može da podnese. Mi smo srećom imali ove turiste koji vjerovatno misle da to tako  treba. 

 

Teško je održati kvalitet. Kada vam dođe kući četiri-pet ljudi koliko treba da se namučite da biste spremili prijateljima ručak, a ne ovdje kada svaki gost traži maltene nešto drugo, ali uz jedan osmijeh, uz jednu ljubaznost, prvo mene i mojeg osoblja koje nerado mijenjam, sve se postigne. To je osoblje koje ja zovem kolegama čak su neki kao djelovi moje porodice već dugi niz godina. Kada napravite jedan tim i kada je gost ubijeđen da je u sigurnim rukama onda nema problema. 

 

 

Ja kao predsjednik udruženja pri CTU,  Sektora restoratera sa kolegama smo tražili pet zahtjeva na početku sezone. Išao sam kao ovi pjevači po gradovima da kupim kolege i da pokušam da ih uvedem što više u legalan rad što su oni svi vrlo rado prihvatili, ali su nabrojali pet biznis barijera za koje na veliku žalost nijesmo naišli na razumijevanje. 

 

Prije svega mi recite da li ste igdje na svijetu doživjeli da dobijete račun prije nego što dobijete jelo? Tako na primjer od Trip Advisor-a od kojega sam dobio  dva sertifikata  - Exelncy,  jedan je gost napisao da je kod nas atmosfera lijepa, da je hrana ukusna ali, osoblje je neljubazno. Konobar neljbazan.  Pitam ga šta je bilo? On kaže: „Nijesam još dobio jelo, dobio sam račun za jelo i piće. Vjerovatno je konobaru trebao sto pa hoće što prije da nas istjera“. Taj jadni gost, ili jadni mi, ne zna kakve mi zakone imamo,  da ako mu ne ponesem taj pusti fiskalni račun na sto, ja sam podložan kazni. 

 

Prije nego je dobio jelo. Evo vidite i vi ste dobili račun. Drugi gost bi ovo protumačio – ova je došla da pije vodu, daj da je dignemo što prije odole da ide. Znači, mi moramo što se tiče te fiskalizacije da promijenimo sistem. Mi moramo da odvojimo prostu  od složene usluge. Nije to problem samo nas u restoranu nego svuda. Lekše je u jednom kafiću otkucati račun  i staviti ga pred gosta, a bogami ovdje gdje sjede tri para, šest ljudi za stolom i svaki svoje plaća, vi morate dati jedan račun pa poslije račun odvajati. Vi znate da tamo vani i muž i žena odvojeno plaćaju račune a kamoli ko drugi. Ne plaća niko nikome. Ja ću večeras platiti pa ćeš ti sjutra. Toga nema na zapadu i na žalost to nam pravi velike probleme. Znači, kao prvo, tražili smo da gost dobije račun po završetku usluge, a normalno,  da ne bi bilo sumnje da svaki sto bude numerisan i da taj finansijski inspektor može uvijek da pođe za kasu i kaže – dajte mi s onog stola te i te račune a ne da mu ja nosim račune na sto i da podcjenjujem samoga  sebe. Ali na žalost, oni kažu – kralo bi se. Pa ljudi, imate inspektora više no naših gosti. To što se dešava u Budvi  je jedna opšta  invazija. Mislim na finansijsku inspekciju koja me redovno obilazi. Dajte posjećujte te što rade nelegalno. 

 

Drugi problem je to što nas tjeraju da kupujemo crnogorske proizvode. Ja bih volio i najsrećniji bih  bio kad bih sve imao odavde da kupim,  i ribu i meso i povrće,  sve iz Crne Gore. Ovamo nas ćeraju da kupujemo domaće a onda nas kažnjavaju zašto nemamo sertifikate za proizvode. Recite mi ko je kod nas sertifikovao proizvode? Imamo pet šest sertfikovanih proizvoda u Crnoj Gori. I šta ja sada da prodajem? Znači, to su mali biznisi i  sve se svodi na nekakva kažnjavanja a niko ne gleda efekte toga. Ja mislim da smo mi ozbiljni ljudi,  da niko neće da kupi nešto što ne valja i da ponudi gostu. Svako će da kupi nabolji kvalitet.  A samom kupovinom kod tih malih seoskih domaćinstava mi pospješujemo njihov razvoj. Neće taj što smo mi kupili pršutu ili sir, paradajiz ili pamidoru ponijeti pare na Kipar sigurni budite,  no će ih potrošiti o’đe među nama. Ali nažalost nijesmo ni tu imali razumijevanja. Nešto su nam dozvolili neke otkupne listove, ali polu-dozvolili jer nam ne priznaju troškove.  

 

Kao treće smo tražili da nam se omogući da možemo što prije da prijavimo radnike sa strane. Nama treba mjesec  dana da prijavimo nerezidenta, radnika sa strane. Ja bih najviše volio da su mi svi radnici iz Budve ali ga jednostavno nemamo i tražili smo čak da nam daju da od onog dana kada podnesmo prijavu za jednog radnika, da nam obračunaj i doprinose. Uvažili su nam prije par godina, plaćali smo neku taksu za nerezidente, to je bio jedan od mojih predloga, jeste da su tu taksu uvećali malo, ali nismo bili podložni inspekcijama, nismo bili podložni kaznama. I umjesto da se hvalimo koliko smo napunili više budžet od doprinosa, mi se hvalimo da smo naplatili dva miliona kazni a ne razmišljamo da možda možemo da napunimo još pet šest miliona više legalnim poslovanjem. A ove dva miliona svedemo na možda 200 hiljada eura. U svakom žitu ima kukolja i ne možemo svi biti tačni, ali tražimo da nam se napravi sistem da budemo tačni.

 

 Kao četvrto je bio zahtjev za smanjenje stope doprinosa. Stopa doprinosa je užasna. Imam neke proračune kada bi doprinosi bili negdje oko 40% da bi automatski došlo do punjenja budžeta ali,  nažalost imamo dosta tih koji ne mogu to da shvate jer  misle da će smanjenjem stope odmah budžet da bude manji mjesto  obrnuto. 

 

Naš peti zahtjev je bio  smanjenje stope PDV-a. Mi smo jedina zemlja u okruženju sa ovolikim PDV-om u ugostiteljstvu. Ja sam skoro bio u Dubrovniku i 10% mi je bila stopa PDV-a u restoranu, a kod nas je 19%. Ali,  kod njih je  PDV na ostale usluge 22%. Znači, našli su neku računicu. A mi nećemo. Nećemo ili ne umijemo? 

Podsticajne mjere razvoja

 

Kako? Ja ne znam kako. Mi sve radimo na neke prevare, znate. Ko će više pataka ubit -  što reče jedan moj kolega prije par godina. Sve svodi na neko natezanje i na neki strah. Znate, ja hoću da u mom restoranu ne razmišljam kada će mi doći inspekcija. Ja hoću da razmišljam kako sa  osmijehom da ugostim gosta a ne kada mi dođe inspekcija...

 

Ne da je gost u drugom planu. Lako je za to. Nego se još iznerviram i onda šta se događa? Nijesam ljubazan  ni prema inspektorima ni prema gostu. Jednostavno ja mislim da mi generalno nijesmo toliko loš narod da moramo da imamo ovoliko nadzornih inspekcija, ovoliko čuda. Inspekcija znači  da neka bolijest postoji. Ajde da sjednemo da riješimo tu bolijest. Jer ti inspekturi su samo moji radnici. Razumijete, moji i vaši radnici. Ne plaća te naše inspektore Amerikanac ili Njemac.  Mi ih plaćamo. Znači on je dužan na posletku da se konsultuje sa nama i mi njega da konsultujemo,  i mi njemu da kažemo šta on treba da radi a ne obratno. Već duži niz godina postoji priča „Mi“ i „Vi“. Objasnite mi koji smo „Mi“ a koji ste „Vi“. Jesmo li „Mi“ Njemci a „Vi“ Partzani ili obratno? Čekajte da vidimo u čemu je problem i da se ostavimo priče „Mi“ i „Vi“. Jednostavno mi smo mi i ne možemo da radimo podvojeno. Privreda je ta koja mora da kanališe razvoj jednog grada i razvoj države. Mi smo ti koji doprinosimo razvoju,  nije politika. Sigurni budite nigdje u sijetu pa ni kod nas nije politika ta  koja donosi razvoj.  Kada sam bio predsjednik jednog drugog udruženja,  sarađivao sam sa Zanatskom komorom iz Koblenca, koja ima par milijardi obrta godišnje,  ali oni imaju 156 zanata. Kod nas ne znam koliko imamo zanata,  tri-četiri, pošto jedan radi sve a generalno ne radimo ništa. I jedan od prisutnih sa naših prostora pita – Kako na vas utiče politika? Ovaj predsjednik Zanatske Komore se zbunio, ne zna što ga ovaj pita. Ovaj ponavlja, pa kako utiče politika na Vas? Ovaj kaže:  „Gospodine, Vi treba da obrnete pitanje. Kako mi utičemo na politiku?“ On nije mogao da shvati kako neko može tako nešto da pita, jer to jednostavno tamo ne funkcioniše tako. Ne može da funkcioniše, jednostavno, privrednici su toliko jaki, ali kod nas je najgore što imamo raznih privrednika, imamo privrednike koji su pošteni, privrednike koji hoće da rade i „privrednike“,  znamo na  koga mislimo.

Klepto kapitalizam i tranzicija

 

Eto tako. Neka uzmu to što su uzeli samo više da ne uzimaju. 

 

Znate kako, kod nas ta tranzicija predugo traje. Recimo, ne mogu da shvatim da je Herceg Novi 1956. godine imao više hotela nego sada, ne mogu da shvatim zašto hotel „As“ nije završen, ne mogu da shvatim zašto je hotel „Galeb“ srušen pa nije novi napravljen, šta je sa hotelom „Fjord“ (u Kotoru gdje toliko turista može da se smjesti), ne mogu da shvatim zašto se ne grade hoteli? Zašto Vlada ne napravi neko javno preduzeće?  E sad tu treba vidjet zašto. Tu nešto škripi u tome - Zašto. Ne može biti hotel ako sam ja zakupio ovo „Rečno brodarstvo“ iako ono stoji ovako nema dana kada me neko ne pita  „prodaje li se ovo ili što je ovo?“  Kako ćemo mu objasniti da se ne prodaje ili još gore, kako ćemo mu objasniti što je ovo? Jednostavno je došlo vrijeme da se ti proizvodi tranzicije i restitucije zaustave, da se jednom stane tome na red i da se krene naprijed. Jer htjeli mi ili ne htjeli,  dok ne budemo imali jedno 15, 2o hotela sa četiri i pet  zvjezdica, mi nijesmo turistička destinacija. Mi smo neka destinacija gdje dođu vidite kako i što. Kada mi budemo imali jedno deset petnaest,  hotela onda možemo da pričamo i o low cost kompanijama. Jedan gost mi je rekao da je platio od Londona do dubrovnika 40 Eura kartu avionom, a od Dubrovnika do Budve platio je taksi 150 Eura. Razumijete? Jednostavno nijesmo interesantni zapadnom tržištu. 

 

 

Pa ne može. Ali gdje će doći? Gdje da dođe? Recite mi gdje će doći? Ne može svako doći na Sveti Stefan, mada ni taj vid turizma ne razumijem. Na „Maloj plaži“ -  najljepšoj plaži na našem primorju, ne samo crnogorskom nego uopšte, nemate dva kupača, na Miločerskoj plaži jedno tri-četiri kupača. Ne znam taj turizam čemu ide i kako ide? Ja jesam da imamo djelove za to,  ali nijesam da je ovamo milion duša a ovamo dvjesta metara nema niđe nikoga. Razumijete, i recite mi da da li to tako treba, ne razumijem?

 

Ne bih želio da se pogrešno shvatim,  ali ja sebe smatram jednim normalnim pojedincem. Nijesam ni uspješan  ni neuspješan.

To sam želio da rečem. Ali ja želim ako sam uspješan i ako je dosta nas i većeg ranga od mene uspješnih, da se više i pitamo. Ne ja da se pitam tipa da mene neko sluša,  ali  da se sjedne i da se dogovaramo. Jer i ovi što ratuju sada Rusija i Ukrajina, i ovo kod nas što se događalo opet se sjelo za sto i dogovorilo. Pa dajte da ne ratujemo više. Crna Gora je mala, dajte da sjednemo, ima raznih razmišljanja ima raznih argumenata,  da sjednemo i da ukrstimo argumente pa da vidimo što je bolje. Jer  ja nemam gdje odavde. Evo čak i sin iako mi je Austrijanac, završio je medicinu u Austiji, budite sigurni da ni ne znam đe mu je univerzitet a kamoli da mu poznajem profesore, znači završio ga je sa teškom mukom i sa znanjem ali, umjesto da sam srećan što je izrazio želju da će da preuzme moj posao, ja razmišljam kako da ga odvratim od ovoga. Zamislite to je vrlo loš osjećaj jedne nesigurnosti na koju nažalost ne mogu da utičem. Jednostavno,  niko mene ni slične meni ne pita. Ponekad razmišljam i pitam se je li moguće da sam ja ovdje kako bi država prikazivala kako inspekcija dobro radi? Da li sa ja i nekoliko mojih kolega pokusni kunići da bi inspekcija imala da prikaže -  imali smo dvades hiljada, trides hiljada,  kontrole i ovo i ono? Čekaj, koje crne kontrole? Čim su kontrole znači nešto tu ne štima. Dajte da vidimo šta ne štima. Razumijete? Onda za one koji kradu imamo Spuž,  imamo tih zatvora da’ je Bog, paviljon onaj, paviljon ovaj... možda i ja nekad završim tamo. 

 

Pa srce mi je iz Crne Gore, a noge i ruke su iz okruženja. 

 

Kada kažem srce mislim na stalne radnike koji su dugi  niz godina kod mene,  i rekao sam koji su kao članovi porodice, sa kojima  se dosta dobro slažem i razumijem. 

 

 

 

Dobio sam ja i dobio je jedan gospodin nažalost zaboravio sam mu ime,  čini mi se da je iz Hrvatske ili Njemačke, najveća priznanja u Sarajevu za „najmenadžer“, „najkompanija“, „najbolji restoran za Srednju i Istočnu Evropu“ i ja sam dobio  „nagradu za životno djelo“ neki fabrikant,  ne znam, mislim da je iz Austrije ili iz Hrvatske, međutim šta se događa, na toj svečanosti dobitnici priznanja  su još nekoliko ljudi iz Crne Gore, među njima je i Ministar finansija Žugić, gradonačelnik Cetinja, i vrlo interesantna stvar,  oni su to objaili na sva zvona. Ja sam predložio u Sarajevu da se svi što smo dobili nagrade okupimo i damo jednu Konferenciju za štampu i da napravimo jednu zajedničku večeru. Ministar Žugić se odmah složio, međutim, među nagrađenima je i gospodin Kavarić direktor Doma Zdravlja u Podgorici, Mišo Mitrović iz „Megaprometa“ iz Budve, Braća vlasnici restorana Pod Volat iz Podgorice, direktora Instituta Siimo Milošević iz Herceg Novog – sad na konferenciji za štampu niko nas pomenuo nije bez samo Ministra Žugića i gradonačelnika Cetinja - Bogdanovića. E sad, ja ne znam možda moje ime kalja ta saopštenja ili imena drugih laureata. Ja sam to kao član CTU htio da sazovem jednu konferenciju za štampu da budem vrlo, vrlo oštar ali poslije sam odustao,  neka im je prosto. Jer odmah ako nešto kritikujem misle da sam u opoziciji. A kad nešto kažem dobro – u poziciji, tako da ...

 

Znate što, treba promijeniti ono što smo na početku pričali – svijest naroda. Treba promijeniti to da se svako zabavi svojim poslom prvo, a ne da gledam ja prvo što vi raditi pa onda što ja radim, onda, ako vi kupite auto – moje mora bit bolje, iako  doma nemam  leba da jedem. Zaustavio me ljetos  policajac  u Radanovićima, vozim polako, stao sam „Izvinit, koji je razlog zašto ste me zaustavili?“ . – Da Vam pravo kažem gledamo sva ova velika auta jesu li registrovana, jer svi  voze velika auta a nemaju para da ih registruju“. E rekoh, - ovaj je registrovan zemljače. Znači kada se obrnemo realnim stvarima, da ne gledamo što drugi radi no da se obrnemo sami sebi. Kada se obrnemo sami sebi onda će i onome pored nas biti bolje, razumijete. Dok god ja gledam (zavist koja nas ukopa)  ko je u koju partiju, đe je ko, ovaj je za ovoga, onaj je za onoga, onaj protiv onoga, ovaj protiv ovoga, tu nama leba.  Nekakve kvote oko radnika,  nekakve kvote onamo,  kvote u turizmu, sve se nekakve kvote spominju a da ne pričam evo vidite i sami što se događa sa Budvom, što se događa sa Podgoricom, gradovima koji nemaju izvršnu vlast. Budva ima donekle izvršnu vlast ali recimo, glavni grad je do skoro nije imao. Ma mene kao privrednika uopšte ne interesuje ko tamo sjedi. Kunem vam se,   sticajem  okolnosti živim u Austriji i sreo sam dva puta gradonačelnicu na ulici. A evo garantujem 50, 60% naroda u Insbruku i ne zna ko je ona niti ga interesuje na posletku.

 

Nismo ni mi znali ali sad je sve to pobrkano. A da ne pričam o školstvu. Školstvo je po meni čista manipulacija mladom djecom. Jer mi imamo po zvaničnim podacima od prošle godine deset hiljada visokoškolaca koji nemaju posao. I mi i dalje pravimo fakultete. Evo  nekakvi  novi se na Cetinje otvara, niču fakulteti. Pravimo nekakve kadrove. Za čem? Ko će biti kuvar? Ko će sjutra kad se otvori taj novi hotel, ko će radit u tom hotelu? 

 

Nemamo jer svako misli ako mu sin studira političke nauke da če mu za godinu dvije poći za ambasadora. Razumijete? Svako planira da ako mu sin studira medicinu da će odmah  postati direktor Kliničkog centra ili ne znam čega. Ako studira ekonomiju da će postati nekakvo čudo, nekakvi ministar nečega. Budite sigurni ovi što rade kod mene oni su prezadovoljni platom, imaju slobodno vrijeme, ne trči niko za njima, ne traži niko ni kredite ni pare niti da pređu iz jedne partije u drugu, svi rade svoj posao, svi se fino slažu među sobom. Ovo kako je ovdje,  tako bi trebalo da je u Crnoj  Gori. Toliko mala a toliko razlika...ja ne znam primjer u svijetu da to postoji. Mi možemo u jednom dijelu Berlina svi stanuti u dvije, tri kuće. 

 

Znate kako, ovo nije politički. Nažalost ta politika nas uništi,  ne možemo uteći od nje,  đavo je ponio i ko je izmislio. Ali znate što je, ponosan sam da neko cijeni moj rad, ponosan sam jer mi je ovo drugi put da dobijem nagradu kao „najmenadžer“ . Prvi put 2010. i ovo sada. Često dobijam nagrade iz okruženja. Dobio sam iz ...Vajzera, dobijao sam i iz Novosadskog sajma, dobijam i neke pohvale za neke humanitarne akcije, zahvalnice i slično.  Ali znate što mi je teško – kada me doma ne cijene. Razumijete? Kada me doma ne cijene to mi je mnogo teško. Sada možete zamisliti ja kao domaćin kuće a u kući se ne pitam ništa ili u kući me šutiraju... Zamislite kako bi se osjećao. A opet,  kažem, Crna Gora nam je jedna kuća svijema nama. Mi nemamo đe odavde. Ovi koji imaju đe – neka im je srećan put, ali mi koji mislimo ovoj državi dobro, mi koji se trudimo da joj je dobro i nadam se i ovo što pričam je u tu svrhu da bude dobro i da ovo bude čistije mjesto  i da ova muzika sa ove jahte ne trešti,  jer me uopšte ne zanima ta jahta  čija je i ko je u njoj,  ali njemu se može.

 

Ovako, mi trenutno imamo jednog gospodina koji je došao u Ministarstvo turizma i održivog razvoja, to je gospodin Predrag Peđa Jelušić i imamo Željku Radak koji se trude iz petnih žila da napravimo jedan kako bi rekao gospodin Ivančević – turistički proizvod. 

 

Jeste. Podgotovo Predrag – Peđa Jelušić. On je došao iz privrede i zna šta to znači,  ali ovamo imamo i druge i oni su svi na našoj strani. Kad kažem na našoj strani, mislim na crnogorsku privredu, svi nas savjetuju i svima hoće da učine, a ovamo imamo druge  kao Ministarstvo ekonomije i Ministarstvo finansija koja  nas jednostavno blolkiraju u svemu. Ja sam u staroj zgradi Vlade okupio preko 500 privrednika, gdje, možete zamisliti  niko iz Ministarstva finansija nije ni prisustvovao sastanku. Znači mi smo neki otpadnici,  500 privrednika koji hoće legalno da rade. I nažalost tu su nas razbili, onda su se oformila dva - tri nova udruženja, da bi nas rasuli kao što rasipaju ove partije tako su i kod nas kada se uvale ti nekakvi kako bi rekao Šojić - krtičnici. 

 

Ništa se nije desilo. Mi smo čak što se tiče PDV-a dali našu Studiju. Čuo sam da je Ministarstvo Turizma isto radilo Studiju sličnu našoj, došli smo do istih pokazatelja, koliko se u početku gubi a koliko se dobija?

 

To su kao da su druge države. Pa gledaju kolika je onome plata a kolka je ovome pa onamo pa ovamo pa sukob interesa...

 

Sukob interesa i još jedan sukob, nda još jedna stvar vrlo devijantna u našem društvu. Mi smo, čuo sam studentima Ekonomije podijelili 1000 telefona, čini mi se. To je bila neka akcija takva da hvataju i snimaju nefiskalne račune ili ne znam što. Umjesto da su te buduće ekonomiste rasporedili po firmama, znanim firmama da rade u svojoj struci. Ne,  mi od tih studenata u startu pravimo špijune. Razumijete? Špijune od njih pravimo. I onda što se događa? Znači dobijamo jednu totaalno devijantnu omladinu jer,  znate, on sjedi ovdje dobio je možda 200, 100, 50 ili ne znam koliko  eura, može da naruči šta hoće,  može da snimi, razumijete?

 

 

Kada su me pitali u Sarajevu šta bih poručio mladima koji počinju biznis, reko sam im – bježite od kredita. Dobio sam najveći aplauz .

 

E sad ću vam reć. Ako vam je onaj pokrivač čim se pokrivate kratak, vi ćete se malo zgučit pa će vam biti isto toplo, znate. To je isto i u biznisu. Lako je uzet kredit. Mislim lako, nije ni njega lako uzet, ali budite sigurni nema toga zdravog biznisa sa ovim kamatama,  pod ovim kreditom koji može da opstane. Ne može da opstane nijedan biznis. Ja sam i predsjednik Evropske privredne Komore za Crnu Goru i često sam u kontaktu sa privrednicima i sa kancelarijom u Briselu, bio sam jednom i ne znam ’oću li više poć’, jer svi nekud trče u nekim tašnama, nekim kravatama nemam pojma šta se tu čini, ali ne može niko pod ovim kamatama da opstane. Može samo da se muči, onda dolazimo do problema imovine, problema hipoteka gdje nemate sigurnost. Znači, preporučio bih mladima da polako počnu. I ovaj je restoran počeo sa tri, četiri stola, i u ovom restoranu su čak, kada su mi otac i majka izdavali dvije sobe, mi smo svi spavali u jednoj sobi a oni su izdavali dvije sobe pa su nam gosti iz tih soba pomagali u restoranu. Ali hvala Bogu, jednom sam u životu uzeo kredit i još kažem hvala Bogu, ne ovdje nego u Austriji kad sam bio primoran da kupim jedan dio zemlje ovdje da bih zaštitio samog sebe, odnosno da bih zaštitio porodicu, da mi ne nikne opet nekakvo čudo ovdje pa da dođu  da me pitaju za par godina - evo ti ne znam koliko i bježi odavde. Nažalost, ili sada na sreću, morao sam da uzmem kredit ali to su krediti razumni na šest godina sa kamatnom stopom 3% godišnje i da ne nabrajam. Bez hipoteke, bez ičega. 

 

A ovde koristim usluge banaka, sad imam overdraft  u NLB banci, jednom ili dva puta sam uzeo po 10, 15 hiljada nešto da premostim, tu su mi odmah izašli svi u susrt. Normalno, izašli su mi u susret jer znaju da ću da vratim. Ali Bogami, koliko ima onih koji hoće da  vrate kredit a nemaju odakle? A nemaju jednostavno jer je propao biznis.

 

 

Ove godine mislim da je najviše podbacio privatni smještaj i da su dva mjeseca podbacili i hoteli, jun i jul mjesec, a avgust kao avgust, ja uvijek kažem moja pokojna baba bi ga napunila pa nije važno odakle dođu. A dođu, nekakvi narod se sjati  i onda se mi odma počnemo kokotit kako ćemo se izvuć. E ja bih volio da mi neko izračuna ako dva mjeseca propadnu kako  da se izvučemo od jednog mjeseca. Nije mi jasna ta računica, ali eto neka bude. Svi se žalimo na vrijeme. Vrijeme je vrijeme. Koliko se sjećam ove godine nije bilo snijega pa i ja sam dao pomoć za sjever Crne Gore. U Austriji, budite sigurni isto nije bilo snijega, to je isto kao da ovdje sada presuši more, za njih  je snijeg  što je za nas more, ali su oni našli sistem kako da privuku goste pa su organizovali razne skupove, pa razna takmičenja, pa vožnja mounti bajkovima niz staze pa u nekakve šerpe su se spuštali - znači nijesu spavali. A kod nas svi gledamo nema snijega i čekamo oće li mi neko pomoć. Nemam ni ja. Odakle ću pomoć? Znači, moramo se organizovati. Mi smo počeli kao ono u Americi da se dijelimo na sjever i jug. Mi smo jedna država. Ja vozim motor i odavde sam za petnaest minuta gore u drugu klimu. Razumijete? I ja ne vidim neku razliku. I umjesto da koristimo to, mi to gore upropaštavamo. Umjesto da napravimo i na Cetinje dva tri hotela. Zamislite šta bi to značilo, ali treba napraviti put. Za osamnaest kilometara od Budve do Tivta treba mi dva ipo sata. Na zapadu je to četiri, pet minuta. Razumijete? To su stvari koje trebamo da popravimo.

 

Priroda nas uvijek upozorava ali izgleda uzalud! Upravo haos koji sam ranije naveo, neplanska gradnja, megalomansko - sebični poduhvati, otimanje od prirode, pregrađivanjem prirodnih i postojećih tokova vode, dovode do ovakvih situacija gdje malo jača koja kap izaziva ogromne probleme. Problemi nijesu samo Budva i Herceg Novi. Imamo ih svuda. Primjer opet iz Budve: potok Grđevica koja se najviše aktivira kišom je toliko širok a građen je za vrijeme Austro -Ugarske gdje na tom dijelu grada (tada sela) nije bilo deset kuća. A mi sada zatrpasmo sve. Pregradismo i ono potoka što je i bilo, a bilo ih je od starog grada do zavale šest!!! Sada ih je ostalo dva plus Grđevica. Pored kuće prolazi ta "aorta", sve otpadne vode zajedno sa kanalizacijom se konstantno godinama izlivaju u park  pored moje porodične  kuće i restorana. Sve to ide direktno u more. Kazao sam da ću tužiti opštinu. Odustao sam! Zašto?  Jednostavno ne mogu ništa promijeniti. Mogu se samo još više nervirati. Evo da je još veći apsurd dobio sam račun za vodu i kanalizaciju za septembar uvećan duplo???

 

Razlog je to famozno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda. Ja to vidim ovako: Kupio sam najnoviji Mercedes a imam kozje staze po kojima treba da ga vozim. Znači fali nam infrastruktura. Fali nam adekvatan profil  kanalizacionih cijevi koje bi pokupile cio ovaj kastig! Fale nam i još dva tri kanala. Nego valjda ima boljih stručnjaka  od mene da to rješavaju samo ih treba angažovati. Ja kao građanin  vidim probleme koji  me direktno materijalno ugrožavaju,  i ne daj Bože zdravstveno,  kako mene tako i moju porodicu.

 

 

 

Znate kako, bio sam motorom i sjever Crne Gore i to je raj na zemlji.

 

Bio sam svuda. Jedino u taj kanjon „Nevidio“  nisam bio. Nevidio me nije još vidio, ali poći ću i tamo. Ali, toliko imamo lijepih i finih mjesta i vrlo interesantna stvar – đe nema kuća, tu je lijepo. Đe su kuće, evo odma nekavi kastig se događa, nekakvo čudo i nekakva deponija,  smeće gori, nešto zapaljeno, i nekakve krntije prevrnute, kakvi šporeti ili nešto, nekakvi jogiji raspali..  Ali, imamo sve samo nemamo pamet. Pamet nam fali ili administracija, neko da to pokupi i organizuje. Na sjeveru isto ima pametnih ljudi. Nije sva pamet na more došla. Valjda što udišemo more pa smo mi pametniji. Iste smo pameti i oni gore i mi dolje, samo dajte da sjednemo da se dogovorimo kako. Dajte da mi sa juga idemo gore a vid dođite dolje, ali dajte posadite te pamidore pa ćemo mi prodati pa ćete imati i vi a ne kupujemo ih svakakve. Juče sam jeo pamidoru ođe, nekakva žica u nju, nešto zeleno jedva sam je pojeo, razumijete. A nema tu ni grbaljskog paradajza više,pamidore,  nema zetske dinje i lubenice, nešto sve jedem pojma nemam što jedem. Nema onih okruglih dinja i pipuna  više, sve nešto duguljasto.

 

 

 

 Harly Davidson, odnosno vožnja motorom je bježanje od svakodnevice. Znate, kad sjednete na motor vi ste direktno sa prirodom, pod uslovom da vas neko od ovih kamikaza od taksista po Budvi ne podkupi ili neki po ovim krivinama gore po našim putevima, jer se ludo vozi i još nemamo kulturu što se tiče motorista. Ali motor je za mene nešto moje, čak i žena mi je postala ljubomorna na motor i hvala Bogu što ne voli motore, ne voli da se vozi pa možda je zbog toga i ljubomorna.

 

Bilo je druženja bajkera. Bio sam dva puta tamo. To su fini skupovi. I odmah da vam kažem, da ta predrasuda da su bajkeri tamo nekakavi poma nemam... Budite sigurni da bajkeri dosta para troše i dosta para imaju. Svaki taj motor je od 30 do 50 hiljada eura. Dosta političara iz Slovenije su moji gosti i hvala Bogu sprijateljili smo se tako da mi pomažu za jedan projekat u Sloveniji. Motoristi su povezani. Prošle godine sam jednom Fincu skinuo jedan moj dio sa motora  da bi mogao da  se vrati kući. To je u Finskoj bilo čudo, svi su pisali o Crnoj Gori. Evo sada jedan časopis Moto revija u Evropi što izlazi spominju mene, spominju novi dio mojeg restorana.

 

Od malena sam volio  motore. Otac mi je bio mehaničar i podizao sam se na mirisu benzina, a sad se podižem na mirisu ribe. Zapravo, umrijeću na mirisu ribe i  roštilja. Ali sam od malih nogu sa motorima. Čak sam i prije vozio motor nego auto. I kupio sam  motor koji je moj otac imao,  to je jedan stari BMW sa prikolicom, nažalost otac mi je umro  dva mjeseca prije nego sam dobio taj motor. A znao je da sam dobio taj motor sa prikolicom i želja mi je bila da mu dam da ga vozi i da sjedem u prikolicu kao nekad što me vozio ali nažalost nije dočekao. 

 

Znate kako, da biste pomogli Crnoj Gori, pomognite prvo sebi, pomognite prijateljima oko sebe, pomognite komšijama, pomognite gradu, mislim sredini gdje živite, pa pomognite i državi, vašim ponašanjem, vašim aktivnostima, vašim djelovanjem, vašim življenjem. I normalno da se svi pružimo onoliko koliko možemo ali i država da shvati da ne možemo se pružati više nego što možemo. Kada kupim novine ja često obrnem one karikature, volim karikature Šćekića  pogotovo, jer njegova svaka karikatura je jedan roman u malom, one novine imaju 20, 30 listova, a uzmem „Bil sajt“  ima četiri lista. Nekako smo se, ne znam ili je to kompleks male države, jer mi mislimo ovdje ako se nešto dogodi ode cio svijet u gomilu. Trebamo biti realni i spustiti se na ono realno. I opet se vraćam na sebe, kakvi smo prema sami sebi tako se odnosimo i prema ostalima. 

 

 

 Razgovarala: Radmila Krgović